|
На добротворној гала-вечери, на којој су се прикупљала средства за школу за децу са посебним потребама, отац једног од ученика поделио је са присутнима причу коју неће заборавити нико ко је тада присуствовао том догађају.
Пошто је захвалио школи и њеном преданом особљу, поставио је следеће
питање: "Ако није ометена спољашњим утицајима, све што природа створи је савршено креирано. Али мој син Синиша не може да научи све оне ствари које могу друга деца. Није у стању да разуме и уради све оно што и његови вршњаци. Где је ту природни поредак ствари, када се ради о мом сину?"
Публика је утихнула после тог питања. Отац је наставио: "Верујем да се,
када телесно и умно инвалидно дете, попут мог Синише, дође на свет, прилика за исказивање истинске људске природе сама јави и покаже, и то у виду начина на који други људи третирају то дете".
Потом продужи: Синиша и његов отац шетали су поред парка, где су неки
дечаци, које је Синиша иначе познавао, на терену играли фудбал.
Синиша је упитао оца: "Шта мислиш, тата, да ли би ме пустили да играм са њима?"
Синисин отац је знао да већина дечака не би желела да неко као Синиша игра у њиховој екипи, али је исто тако врло добро знао колико би његовом сину значило да му дозволе да заигра, и колико би му то само дало толико потребни осећај припадности и самопоуздања, уверење да од друштва бива прихваћен упркос свом инвалидитету. Синишин отац је пришао једном од дечака поред аут-линије и упитао (не очекујући превише) да ли би и Синиша могао да заигра са њима. Момчић се у неверици окренуо према игралишту и рекао: "Знате шта, господине, ми губимо са 4 : 1, а ближи се и крај другог полувремена. Па, ..., може да игра за нашу екипу, покушаћемо да га поставимо на позицију левог бека".
Синиша се мало намучио ходајући до екипе, али је са широким осмехом обукао дрес свог тима. Отац га је озарен гледао са мајушном сузом у оку и осећајем нарастајуће топлине у грудима. Дечаци су могли јасно да виде и осете срећу овог човека, ганутог оца који радосно гледа како његов син бива приман у њихов тим. При крају утакмице Синишина екипа је дала гол из једне брзе контре, али је још увек губила са два гола разлике. Синиша је покривао леву страну половине терена. Иако никакве акције туда нису ишле, он је очито био у еуфоричном расположењу јер је добио прилику ДА БУДЕ у игри, на травнатом тепиху; развукао је осмех од ува до ува, док му је отац махао са трибине. У самој завршници Синишина екипа је опет постигла гол, дакле, губила је само са 4 : 3! Сада, са једним голом у минусу, смешила им се прилика за евентуално изједначење у зауставном времену од 5 минута. И заиста, досуђен је пенал за Синишин тим и дечаци су стали да се погадјају ко ће га извести.
Паде идеја да пуца Синиша, али уз велики ризик да изгубе утакмицу!?
На опште изненађење - Синиши је ипак дата лопта! Сви су знали да је то била немогућа мисија, јер Синиша није ни умео правилно да шутира,
а камо ли да погоди оквир гола и да превари голмана. Ипак, кад је Синиша стао иза лопте, противнички голман је, схвативши да Синишина екипа свесно рескира пораз ради тог једног јединственог тренутка у Синишином животу, одлучио да се баци у погрешну страну како би лопта ипак ушла у мрежу. Синиша је узео залет, замахнуо и... траљаво закачио лопту, која је полако кренула ка супротној стативи. Утакмица би у овом тренутку била практично решена, јер је лопта била спора и већина противничких играча би је могла сустићи.
Међутим, и они су се кретали сасвим лагано, па сви гледаоци повикаше:
"Синиша, Синиша, трчи за њом, Синиша, трчи, стигни је, стигни! Трчи, трчи, и ћушни је у мрежу!
Никада пре у свом животу Синиша није толико брзо трчао, успео је, на једвите јаде, да стигне до ње пре него што је завршила у гол-ауту. Дотетурао се и широм отворених очију, задихан, упитног погледа, застао да види шта ће даље. Сви гракнуше: "Шутни је, шутни је у гол!
Ухвативши дах, Синиша је видно потресен, напрежући задње снаге, као у неком делиријуму, магновењу, некако умирио лопту, захватио је унутрашњом страном стопала и... и сместио је у мрежу! Мук,... , а онда провала... прасак - сви скочише: "Синиша, Синиша, браво, Синиша!" Зајапуреном и пренераженом Синиши прискочише сви саиграчи, грлећи га, љубећи га и славећи га као хероја који је спасао свој тим од пораза. "Тог дана...", окончавајући своју причу с дрхтајем у гласу потресени отац, док су му се сузе котрљале низ лице, "... дечаци обеју екипа донели су комадић праве љубави и хуманости у овај свет".
Синиша није преживео до следећег лета. Умро је још исте зиме, никада не заборавивши да је био херој, да је због тога његов отац био пресрећан и памтећи како је свог малог хероја дочекала одушевљена мајка, грливши га плачући од среће!
Додатак причи:
Сви шаљемо и проследјујемо стотине вицева, смешних порука, гегова и спотова путем е-маила, онако рутински, без размишљања, а када дође до тога да пошаљемо поруке о животним изборима, ту оклевамо...
Насиље, вулгарности, бизарностии и честе опсцесности слободно пролазе и колају интернетом, али јавна расправа о уљудности најчешће и не стиже у наше школе, ни на наша радна места. Штета.
Ако сада размишљате о томе да ли да проследите ову поруку, Ви,
највероватније, бирете људе у свом адресару који су "прикладни" за то,
дакле, оне који су "подесни" за ову врсту поште.
Али особа која Вам је ово послала верује да сви ми можемо утицати на то да се ствари промене.
Сви имамо на десетине прилика сваког дана да помогнемо да се оствари тај "природни поредак ствари".
Тако много, наизглед безначајних, сусрета између двоје људи ставља нас
пред избор: Пренети малу искру љубави и хуманости на другог или избећи дату прилику, оставивши тако свет још мало хладнијим?
Стари мудрац је рекао да се свако друштво просуђује и цени по томе како
третира своје најунесрећеније појединце.
|
Форум 
Омиљени: 0
